Wednesday, March 19, 2014

Istorijski razvoj akupunkture

Da bi pravilno shvatili i procenili sadasnje stanje i vrednost akupunkture, potrebno je ukratko se upoznati sa istorijskim razvojem ove drevne kineske medicinske discipline. 
Akupunktura je starokineska metoda lecenja pomocu igala koje se zabadaju u odredjene tacke na kozi. Najstariji pisani podaci o akupunkturi nalaze se u delu "Zuti imperator" 2696-2598. p.n.e. sa naslovom "Huangdi nei ching" (Medicinski kodeks), koje je napisao oko 475-221. p.n.e. Shuo-Wenn. Veliki deo ove knjige posvecen je fiziologiji i patologiji visceralnih organa i kanala, akupunkturnim tackama, indikacijama i kontraindikacijama za akupunkturu i moksibustiju. Metoda je dobila naziv od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem XVI i pocetkom XVII stoleca i prvi izvestili u Evropi o lecenju na kineski nacin. Sama je rec latinskog porekla (acus=igla, pungare=ubadati,zabadati). 
Na osnovu iskopina orudja i drugih tragova moze se zakljuciti da se akupunktura praktikovala i ranije pre nego sto o tome imamo pisane tragove. Ziveci u relativno zaostalim prilikama i vodeci stalnu borbu sa prirodom, ljudi tog doba su primetili da neka oboljenja ili neki telesni bolovi izcezavaju posle slucajnog uboda trnom ili nenamerne posekotine kamenom, odnosno posle opekotine. Zato su, u cilju smanjenja bolova i ecenja razlicitih oboljenja, stimulisali izvesne tacke, odnosno bolne delove povrsine tela, ostrim delovima kamena. Ovo kamenje su nazvali Pien chin-kamena igla. Nacin njihove primene opisan je u " Shuo wen chie chi" (Analiticki recnik karaktera), koji potice iz vremena dinastije Han(206 p.n.e.-220 n.e.) i predstavlja najprimitivniji metod akupunkture. pored toga, stari Kinezi su dosli do znanja da bolovi nestaju i ako se zagrevaju odredjene tacke na povrsini tela. ove intervencije ubodom i zagrevanjem su jedan vid spoljasnje terapije i predstavljaju ranu fazu akupunkture i moksibustije. U kasnijem periodu su upotrebljavane igle od bambusa i kosti. 
Arheoloska istrazivanja otkrila su da su u bronzano doba koriscene igle od metala. Tako su za vreme dinastije Shang-Yin upotrebljavane metalne igle u vidu "igala sa devet oblika" nazvanih Chiu chen. Metalne igle su ubadane u odredjene tacke na kozi najpre povrsno, a zatim i dublje u potkozna tkiva. 
U toku dalje upotrebe akupunkture sticana su klinicka iskustva koja su se prenosila generacijama, a odredjene akupunkturne tacke dobile su svoje nazive i klinicke indikacije. Ovo je ucinjeno za vreme Zapadnih i Istocnih Tsin dinastija (265-420. god.). U knjizi i z tog perioda Chen Chiu Chia Yi Ching vidi se da su jos tada utvrdjeni tacni nazivi kanala i akupunkturnih tacaka, kao i njihove lokalizacije. U istoj knjizi opisane su osobine pojedinih tacaka, indikacije za njihovu stimulaciju i metodologija akupunkture i moksibustije. 
U vreme dinastije Tang (618-907. god.) lekar Sun Szu-Miao razradjuje ideju lokalnog bola i postavlja pravilo "ubodi gde postoji osetljivost". Na osnovu tog pravila, u kasnijem razvoju akupunkture su osetljiva mesta predstavljala akupnkturne tacke AH SHI. Ovo je i danas jedan od vaznih principa kod izbora akupunkturnih tacaka u terapiji. U daljem razvoju, od velikog je znacaja osnivanje fakulteta za akupunkturu i moksibustiju pri Imperijalnom medicinskom koledzu za vreme ove dinastije. 
U kasnije periodu (dinastije Sung, Kin i Yuan;960-1368. god.) od istorijskog znacaja za razvoj akupunkture je knjiga Tong Chen Shu Hsue Chen Chiu Tu Ching (Rucna ilustracija akupunkturnih tacaka prema bronzanim figurama) koju je napisao Wang Wei-Yi. U ovom delu opisano je 657 akupunkturnih tacaka na covecjem telu, rascisceni su pojmovi o akupunkturnim tackama i njihovoj lokalizaciji, kao i o distribuciji povrsnih kanala. Tako da ovaj period predstavlja "zlatno doba" akupunkture i moksibustije u staroj Kini.

Vec su tradicionalni kineski lekari primetili da ubodom igle u odredjene tacke na povrsini tela  pacijenti dobijaju senzacije u vidu bolne osetljivosti, tezine, trnjenja, i obamrlosti. Ove senzacije su nazvane Techi tj. "normalna reakcija akupunkture". Danas su ove senzacije poznate kao Ching Lo-fenomen ili "ubodna reakcija".
Razvoj akupunkture je bio nesmetan sve do kraja dinastije Ming (1368-1644. god.). Za vreme dinastije Ching (1644-1912. god.) i vladavine Kuomintanga, akupunkturi nije bilo posveceno dovoljno paznje. Medjutim, ona se i dalje upraznjavala u narodu od strane narodnih lekara, prakticara, tako da za poslednjih 2500-3000. godina nije pretrpela gotovo nikakve promene. Stvaranjem NR Kine a posebno od 1958. godine, akupunktura je nasla siroku primenu, ne samo u terapeutske svrhe kod tretiranja raznih patoloskih stanja, nego i kod anestezija kod hiruskih zahvata. 
Danas u NR Kini postoje 32 fakulteta za tradicionalnu kinesku medicinu, kao i mnoge druge ustanove koje se bave ne samo klinickom primenom akupunkture vec i naucnoistrazivackim radom. Danasnje studije medicine traju cetiri godine i postoje skolovani lekari iskljucivo za tradicionalnu medicinu (oko 400000 registrovanih specijalista). Na celu ovih ustanova stoji Akademija za tradicionalnu kinesku medicinu u Pekingu, a i u svim ostalim vecim centrima Kine, postoje instituti za tradicionalnu kinesku medicinu, gde se paralelno izucava kineska i zapadna medicina, sto je doprinelu razvoju novih metoda lecenaj akupunkturom. Osim toga iz ove oblasti su objavljeni mnogi klinicki i eksperimentalni radovi koji predstavljaju veliki doprinos, posebno na polju razjasnjenja mehanizma akupunkturne analgezije. 
U okviru strategije "Zdravlje za sve do 2000" Svetska zdravstvena organizacija usvojila je 1991. godine "Program za tradicionalnu medicinu" u cilju njene integracije sa savremenom medicinom. Na X kongresu Svetske federcije akupunkture (WFAS), koji je odrzan septembra 1993. godine u Pekingu, istaknuto je da se akupunktura primenjuje danas u preko 140 zemalja i da, dok su indikacije 1950. godine iznosile oko 200, tada su prosirene na oko 800 razlicitih oboljenja sa vise od 40% dobrih rezultata. 

No comments:

Post a Comment